Mrtvi

Mrtvi je celoga života bio zidar, izidao je skoro svaku kuću u gradu. Zidao je svakojake kuće i pomoćne objekte. Preko pedeset godina je zidao svakodnevno. Bio je upalog lica, bledog skoro kao u pokojnika, kvrgavog nosa, kose skoro do ramena, više je ličio na biće sa drugog nekog sveta. Ali je bio neverovante fizičke snage, delovao je slabašno, ali nije imao ni trunku masnoće na telu, što bi se reklo suv mišić. Radio je svakodnevno po hilјadu sklekova, još uvek i ovako mator, a zgibove je radio svakojake od šale još kao dete i nikad ih nije brojao, njih je sad retko radio, potsećali su ga na skelu, a mrzeo je skelu i zidarski posao. Kao mlad penjao se na skelu samo pomoću ruku, kao majmun, posle mu se sve to smučilo, ustvari nikada on to i nije voleo, sve ga je nerviralo u tom poslu, zato je i prešao da radi kao portir. To mu je sredio Smrt. Zadužio je on Smrt, koliko puta je popravlјao krov crkve ne uzevši ni dinara, a tek što je Smrti kuću sazidao u pola cene, morao je i ovaj nešto da uradi za njega. Nije se Mrtvom ni ovaj posao sviđao, stalno je neko ulazio te izlazio, morao je tražiti dokumenta te najaviti posetu sekretarici, kao da ona ne može da primi čoveka nego mora on da javlјa.

Imao je Mrtvi i ženu, ali ona je davno umrla, imao je i ćerku, to jest i dalјe je ima, samo ne zna gde je niti šta se sa njom zbilo, zna samo da se udala za nekog doktora. Tako je Mrtvi ostao sam na ovom svetu, živeo je u zgradi koja se polako ali nadasve sigurno obrušavala, zamislite tu ironiju, koliko velelepnih stanova i kuća je njegova ruka zidala a on sada živi u takvoj jednoj rupi. Ma bilo ga je baš briga, došao bi kući, jeo, neku jeftinu hranu koju je mogao da priušti, zatim bi odradio sklekove, nije ih brojao, mogao je da radi u kontinuitetu pola sata a i više, nikada nije radio do otkaza mišića. Tako oznojan bi seo, otvorio staklenac piva i uklјučio televizor u nadi da će naći neku sportsku utakmicu, svaki put bi zaspao čim bi završio pivo. Ujutru se budio rano oko šest sati, treba stići pojesti neke splačine, tako je on nazivao svoje obroke, i stići do Gradske kuće do sedam sati, a onda bi opet počinjala agonija iščekivnja kraja smene koja je trajala čitavih dvanaest časova. Mrtvi nije voleo ovaj posao, kao što nije voleo ni zidanje, samo razlika je bila u tome što je on bio savršen zidar a kao portir je bio nikakav, niti se trudio da bude bolјi, nesvesno je bio loš. Život mu to nikada nije zamerao, niti se usuđivao, nije hteo da naruši svoje kumstvo zbog tamo nekog portira. Život i Mrtvi nikada nisu komunicirali, Život kada je dolazio na posao kratko bi mahnuo rukom ili promumlao nešto i to je bila sva njihova konverzacija.

Smrt nije bez razloga postavio baš Mrtvog za portira kod svog kuma. Iz nekih njemu čudnih pobuda želeo je da zna sve što se dešava u Gradskoj kući i šta tačno njegov kum radi u kom momentu i još mnogo bitnije ko kod njega dolazi i koliko se zadržava. Sve u svemu trebao mu je špijun, nije on mogao stalno biti u Kući, a i nije bilo po bontonu. Mrtvi je bio odličan za špijuna, to je radio savršeno iz prostog razloga što je to radio potpuno nesvesno. Smrt bi ga pozvao na pivo i detalјno propitao, a ovaj bi iskreno i opširno odgovarao i nije se nikada čudio ovim pitanjima. Mrtvi je bio srećan što više nije zidar, a Smrti je dobro došao neko koga lako može baciti u neku vrstu hipnoze.

1

                                                       Život i Smrt

Život je kao i Ludost bio iz ugledne profesorske porodice i sam je bio doktor nauka Biologije, predavao je na lokalnom univerzitetu na kom su se školovali skoro svi članovi njegove porodice, sem toga još bitnija njegova funkcija je bila uloga neke vrste gradonačelnika, naime on se za sve pitao i odlučivao. Bio je mali, debeo sa fino potkresanim brčićima, malog prćastog nosa i lica koje uliva poverenje. Građani su ga voleli, uvek je bio lepo obučen, nasmejan, spreman za šalu. Želeo je da unapredi svoje malo mesto u svakom pogledu, a građani su to videli i bilo im je drago da je baš tako neki čovek izabran na tako bitnu funkciju.

Kada se Život ženio,sa svojom prvom ženom, kumovao mu je Smrt. Ova dvojica se znaju još od malih nogu, zajedno su prohodali, išli u školu, zajedno se prvi put napili i jednostavno nisu mogli jedno bez drugog iako su se često svađali i bavili skroz

različitim stvarima kroz život. Smrt je bio pop, još kao dete je poslat da se školuje u velikom gradu za ovaj sveti poziv. Nekako je on završio sve te škole i sada je bio pop u svom gradiću. Specijalnost su mu bile sahrane, voleo je to, uvek je bilo dobrog jela i pića, a i neka ucvelјena udovica koju valјa utešiti. Rano se smrt oženio, ali nikada nije imao dece, a nije ih ni želeo, uživao je u postojećem stanju. Nasuprot Života njega lјudi nisu voleli, bio je bled, duge kose i brade, visok, širokih ramena, prosto je bio odbojan lјudima, skoro da su bežali od njega, a i njemu niko nije trebao. Imao je on svog kuma i vernog pratioca Život. Voleo je da se svađa sa njim, namerno je protivrečio svemu što je ovaj pričao o svojoj Biologiji, nije on verovao u svete knjige, nego je jednostavno voleo da nervira Život, stalno ga potsećajući da ne može nešto da nastane ni iz čega, ne može od majmuna da nastane čovek i da je čovekov um previše mali da bi sagledao stvarnu veličinu boga. Na ovo bi se Život uvek mrštio i odgovarao da su sile od kojih je naš svet nastao veće nego bilo kakav bog i da su one dovele do stvaranja prvog atoma sudarajući se, da čovek nije nastao od majmuna već da su obojica nastala iz nekog trećeg bića koje je davno izumrlo i najbitnije od svega Život je tvrdio da taj bog kojeg Smrt obožava i ne postoji već da se radi o nekoj svemoćnoj sili koju naime niko ne razume. Tako bi se ove rasparave završile uglavnom da postoje neke sile koje niko ne razume. Za Smrt je to bio bog, kakav takav ali bog, kojeg nije nikada opisivao u svojim mislima, a za Život to su bile sile od kojih je sve nastalo, to je bila kreacija. Sve u svemu obojica su imali veliku sumnju u svoju veru i bilo ih je zanimlјivo slušati, mada je slušalac često mogao da ostane zabezeknut izjavama i maštom ove dvojice.

Prilikom jedne ovakve rasprave uleteo je u prostoriju niko drugi do Ludost.

Ludost

Još kao mali je obećavao. Nije ga interesovala škola, niti išta vezano za knjige. Bežao je sa časova, otišao bi do kafane i tamo sedeo i gledao kako stariji igraju bilijar. Molio ih je da igra, kad bi ga oni odbili on bi ih provocirao i psovao, neretko je dobijao i batine. Kako je rastao postajao je sve lepši mladić. Bio je visok, lepih pravilnih crta lica i karakterne face, oči su mu bile prozirno plave, ten blago preplanuo, telo kao da je profesinalni atletičar, iako se nije bavio sportom niti ga je isti ikada zanimao, kosa mu je bila plava, duga i kuždrava. Izgledao je kao simpatični mladić, a u suštini je bio kockar i pijanica. Uvek u kafani sa kriglom piva i dve čašice rakije. Sve je to pio na eks, a potom zvao sledeću turu. Radio je na pijaci, prodavao robu, najviše tehniku i aparate, koje mu je slao njegov drugar Kreativnost iz inostranstva.

Kreativnost i Ludost su odrasli zajedno, ali ih je sudbina rastavila. Kreativnost je otišao trbuhom za kruhom i ostavio svog jedinog prijatelјa Ludost. Ludost ga je jedini razumeo i mogao zbilјa da se druži sa njim. Bili su tako slični a opet suštinski različiti. No ostali su u kontaktu i posle rastanka. Kreativnost je zvao često i pričao Ludosti o novinama u inostranstvu. Ludost je sve to razumeo, naravno na svoj neki način. Nije mu se svidelo to što Kreativnost tamo slika, čita knjige, bavi se sportom, nije razumeo to. Nije razumeo ni šta tačno ovaj tamo radi, mada je mislio da razume. Po njegovom je Kreativnost ubacivao male lјude u televizore i terao ih da

igraju i pevaju, divio se kako ovaj to uspeva i kako li su ti čovečulјci toliko pesama naučili i otkud ih je u tolikom broju u toj kutiji.

Prilikom jednog njihovog razgovora Kreativnost je pričao kako se učlanio u neku organizaciju koja se bavi očuvanjem životne sredine i kako se oni tamo bave nekim plemenitim poslom, sade drveće, cveće, skuplјaju otpatke ali i kažnjavaju prekršioce. Ludost je to sve slušao i odlučio da tako nešto napravi i ovde kući. Zašto da ne?! Veselila ga je pomisao da će moći da kažnjava prekršioce. Voleo je da kinji i muči druge lјude na bilo koji način. Mislio je da pomoću tako neke organizacije, koliko god ona glupo i bedno zvučala, može da ostvari neki uticaj na svoju okolinu, uticaj koji uliva strah, naravno njemu je to sve smešno zvučalo i želeo je da pokuša, ionako je imao već pregršt ideja od kojih nije bilo ništa ali na koje ga je i sama pomisao veselila. Naime bilo je tu pokušaja da se pravi farma pitona, ovo se završilo skoro tragično. Piton je odpuzao do komšijskog dvorišta i progutao rotvajlera, zamislite da je progutao dete! A tek njegov pokušaj da vozi stari motor pomoću kerozina, inače bio je to svetski rekord u najavi kad je u pitanju brzina kretanja vozila zvanog apen, naravno kerozin je pojeo mašinu iznutra i stari dedin motor je otišao bogu na istinu. Umalo nije poginuo jednom pokušavajući da skoči sa drugog sprata neke zgrade pomoću starog ćebeta koje mu je služilo poput padobrana. Da skratimo priču bio je pravo spadalo, ali je takođe bio i iz ugledne porodice. Deda mu je bio lekar, otac advokat, imali su kuću u centru grada na otmenoj lokaciji i sve predispozicije za pristojan život.

Tako je on odlučio da krene u novi pohod i da osnuje neko udruženje koje će navodno štititi okolinu. Morao se obratiti nikom drugom do Životu.

Niko i Nista, pocetak

Niko i Ništa žive na obodu grada, neko bi rekao na periferiji. Žive skromno u međusobnoj slozi i poštovanju. Svaki ima svoju kuću, obe su vrlo skromne. Niko ima svega dve sobe, u jednoj jede a u drugoj spava. Prva ima stari štednjak bele boje, ispucao od rđe, ima drvenu policu od isto tako belo farbanog drveta, takođe ispucalu od starosti i u njoj dva lonca, veliki i mali, dve kašike, dve vilјuške, dva noža. Druga soba sadrži samo krevet i pregršt knjiga koje Niko čita ponekad noću. Niko je mlad čovek, nema ni četrdeset godina, mada izgleda kao da mu je pedeset. Ima kratku crnu kosu i crte lica koje su nekako obične, neprimetne, prosečne je visine i odgovarajuće težine za datu mu visinu. Nјegov jedini drugar je i njegov jedini sused Ništa. Ništa je stariji od njega, mogao bi otac da mu bude, ali nije. Ništa je mator i oronuo, čudnog nekog izlgeda, kao da i nema pol, u šali bi se reklo niti baba niti deda. Mali je i poguren, ali i dalјe se služi sopstvenim nogama verujući da su one najbezbednije i najpouzdanije prevozno sredstvo. Uvek isto obučen, plavi džemper, tamne pantalone, stare radničke cipele, cigara u ustima, proseda neuredna kosa koja viri ispod stare vunene kape, smežuranog lica čije su karakteristike potpuno neupadlјive, pojedene od strane vremena.

Ova dva drugara su lepo živela godinama. Svaki dan je je jedan od njih kuvao za obojicu, a jela su bila većinom ista, pasulј ili grašak. To su jedino imali u svojoj bašti koja ih je delila od male kozje staze kojom su se mogli spustiti do grada, ali to nikad nisu radili. Nije bilo potrebe za tim, lјudi im nisu trebali a ni oni lјudima. Imali su sve potrebno za obradu zemlјe u svojoj šupi, koja je bila u vlasništvu gospodina Ništa, a Niko je posedovao sav alat i oruđe. Pored ove šupe Ništa je posedovao i malu kuću sa samo jednom sobom, u kojoj nije bilo bog zna šta, stari krevet i nekoliko svećnjaka i jedan stari pohabani ćilim. Kuća je imala trem na kom je stajao šporet, još stariji i oronuliji od onog kog je posedovao Niko, na tremu su bile i dve stolice za lјulјanje. Imao je ništa još jedan objekat u svom vlasništvu ali je on bio skroz zarastao u bršlјan i u njega nikada nije ulazio, tačnije obojica kao i da su zaboravila na njega. Sa puta se nije ni video od tog silnog rastinja koje ga je iz godine u godinu sve više proždiralo. A ko bi i gledao u njega? Ova dva bećara nisu imali goste godinama. Slabo su i jedan kod drugog svraćali, to jest nikad, uglavnom su zajedničko vreme provodili na tremu sedeći u svojim stolicama pušeći cigare, od njihovog domaćeg duvana, koji je inače odvratnog ukusa i ne razgovarajući uopšte. Sve su znali jedan o drugom, ponekad bi pričali o bašti, kako treba zasaditi neku novu voćku, kao da već postojeća jabuka nije dovolјna.

Tako su ova dvojica živela mirno daleko od ostatka sveta. Bili su pravi pravcati gospodari vremena, gospodari sopstvenog vremena, svaki trenutak su koristili na isti način kao i prethodni. Neko bi pomislio da je ovom dvojcu svaki sekund dug kao minut, a minut kao sat, ali nije bilo tako. Ništa je provodio sate meditirajući na ćilimu ili gledajući u sveću i Niko nije znao šta on tačno vidi, hteo je da ga pita ali bilo mu

je neprijatno a i osećao je da ne bi dobio odgovor, tačnije bio je siguran u to, jako dobro je poznavao Ništa, kao da mu je čitao misli, možda zato i nisu pričali, možda su čitali misli jedan drugom. Niko je odlazio do šume ponekad, koja je bila blizu i nadao se susretu sa nekom divlјom životinjom, pitao se da li bi možda mogao pripitomiti životinju. U svojim knjigama čitao je o ogromnim vukovima i o jednorozima, verovao je da će i sam sigurno naći neku od ovih živulјki, ali do sada mu to nije polazilo za rukom. Viđao je on razne ptice i zečeve, po koju lisicu i to ga je ispunjavalo. Čitao je on razne knjige, o raznim drugim svetovima koji su mu bili daleki, o lјudima koji žive na moru, ili pak na snežnim pustinjama, zadovolјavao se ovim informacijama nikad ne stremeći da vidi te druge svetove. O svojim knjigama nije pričao sa Ništa, znao je da ovog to ne zanima, Ništa je svakako video i previše u svom životu.

Tako su oni živeli mirno, daleko od ostatka sveta, dok sudbina nije odlučila da se poigra sa njima.