Niko i Nista, pocetak

Niko i Ništa žive na obodu grada, neko bi rekao na periferiji. Žive skromno u međusobnoj slozi i poštovanju. Svaki ima svoju kuću, obe su vrlo skromne. Niko ima svega dve sobe, u jednoj jede a u drugoj spava. Prva ima stari štednjak bele boje, ispucao od rđe, ima drvenu policu od isto tako belo farbanog drveta, takođe ispucalu od starosti i u njoj dva lonca, veliki i mali, dve kašike, dve vilјuške, dva noža. Druga soba sadrži samo krevet i pregršt knjiga koje Niko čita ponekad noću. Niko je mlad čovek, nema ni četrdeset godina, mada izgleda kao da mu je pedeset. Ima kratku crnu kosu i crte lica koje su nekako obične, neprimetne, prosečne je visine i odgovarajuće težine za datu mu visinu. Nјegov jedini drugar je i njegov jedini sused Ništa. Ništa je stariji od njega, mogao bi otac da mu bude, ali nije. Ništa je mator i oronuo, čudnog nekog izlgeda, kao da i nema pol, u šali bi se reklo niti baba niti deda. Mali je i poguren, ali i dalјe se služi sopstvenim nogama verujući da su one najbezbednije i najpouzdanije prevozno sredstvo. Uvek isto obučen, plavi džemper, tamne pantalone, stare radničke cipele, cigara u ustima, proseda neuredna kosa koja viri ispod stare vunene kape, smežuranog lica čije su karakteristike potpuno neupadlјive, pojedene od strane vremena.

Ova dva drugara su lepo živela godinama. Svaki dan je je jedan od njih kuvao za obojicu, a jela su bila većinom ista, pasulј ili grašak. To su jedino imali u svojoj bašti koja ih je delila od male kozje staze kojom su se mogli spustiti do grada, ali to nikad nisu radili. Nije bilo potrebe za tim, lјudi im nisu trebali a ni oni lјudima. Imali su sve potrebno za obradu zemlјe u svojoj šupi, koja je bila u vlasništvu gospodina Ništa, a Niko je posedovao sav alat i oruđe. Pored ove šupe Ništa je posedovao i malu kuću sa samo jednom sobom, u kojoj nije bilo bog zna šta, stari krevet i nekoliko svećnjaka i jedan stari pohabani ćilim. Kuća je imala trem na kom je stajao šporet, još stariji i oronuliji od onog kog je posedovao Niko, na tremu su bile i dve stolice za lјulјanje. Imao je ništa još jedan objekat u svom vlasništvu ali je on bio skroz zarastao u bršlјan i u njega nikada nije ulazio, tačnije obojica kao i da su zaboravila na njega. Sa puta se nije ni video od tog silnog rastinja koje ga je iz godine u godinu sve više proždiralo. A ko bi i gledao u njega? Ova dva bećara nisu imali goste godinama. Slabo su i jedan kod drugog svraćali, to jest nikad, uglavnom su zajedničko vreme provodili na tremu sedeći u svojim stolicama pušeći cigare, od njihovog domaćeg duvana, koji je inače odvratnog ukusa i ne razgovarajući uopšte. Sve su znali jedan o drugom, ponekad bi pričali o bašti, kako treba zasaditi neku novu voćku, kao da već postojeća jabuka nije dovolјna.

Tako su ova dvojica živela mirno daleko od ostatka sveta. Bili su pravi pravcati gospodari vremena, gospodari sopstvenog vremena, svaki trenutak su koristili na isti način kao i prethodni. Neko bi pomislio da je ovom dvojcu svaki sekund dug kao minut, a minut kao sat, ali nije bilo tako. Ništa je provodio sate meditirajući na ćilimu ili gledajući u sveću i Niko nije znao šta on tačno vidi, hteo je da ga pita ali bilo mu

je neprijatno a i osećao je da ne bi dobio odgovor, tačnije bio je siguran u to, jako dobro je poznavao Ništa, kao da mu je čitao misli, možda zato i nisu pričali, možda su čitali misli jedan drugom. Niko je odlazio do šume ponekad, koja je bila blizu i nadao se susretu sa nekom divlјom životinjom, pitao se da li bi možda mogao pripitomiti životinju. U svojim knjigama čitao je o ogromnim vukovima i o jednorozima, verovao je da će i sam sigurno naći neku od ovih živulјki, ali do sada mu to nije polazilo za rukom. Viđao je on razne ptice i zečeve, po koju lisicu i to ga je ispunjavalo. Čitao je on razne knjige, o raznim drugim svetovima koji su mu bili daleki, o lјudima koji žive na moru, ili pak na snežnim pustinjama, zadovolјavao se ovim informacijama nikad ne stremeći da vidi te druge svetove. O svojim knjigama nije pričao sa Ništa, znao je da ovog to ne zanima, Ništa je svakako video i previše u svom životu.

Tako su oni živeli mirno, daleko od ostatka sveta, dok sudbina nije odlučila da se poigra sa njima.